Синиша Ковачевић: Спаса нам нема – пропасти не можемо!

Драмски писац и редитељ Синиша Ковачевић, у ексклузивном разговору за Таблоид отворено каже: „Ако Хрватска буде одлучивала о томе да ли Србија треба да уђе у ЕУ, инсистираће да нам сваком појединачно узму брис!“

Спаса нам нема – пропасти не можемо!

Оштроумног и бритког Сремца, Синишу Ковачевића, многи сматрају за једног од најумнијих Срба овога времена. А, како и не би када нас деценијама описује и наводи на размишљање о себи, својим прецима, наравима и коду који се вековима наслеђује. Не дозвољава да нам се траг затре и препусти забораву. Свака његова драма је опомена да се узмемо у памет.

Разговарала: Нађа Андрејевић Келери

Крајем месеца на сцени БДП на Црвеном Крсту, заживеће трагикомедија „Хотел Европа“. Једина комедија коју је овај великан написао, а која се по први пут сада изводи. Тим поводом за Таблоид каже:

– Жанровску дефиницију комада одређење сензибилитет читаоца и гледаоца. Нешто што је комично, може да се у позоришту игра и као трагедија и обрнуто. Ово је нешто између та два жанра. Има доста тога што припада жанру комедије, а с друге стране има и ту неку горчину на крају комада. Нек ту дефинитивну жанровску процену донесе публика. Комад није досад игран зато што је био испред свог времена у смислу препознавања нечега што подразумева уобичајене стандарде једног времена. Овај комад је написан подавно 1980. године. Чекао је своје време за извођење. Могао је да заврши у фиоци и да никад не буде одигран. Чекао је своје време, позориште и одличну поделу. Не више тако иновативан као онда кад је настао, али довољно добар да издржи пробу времена.

– Ове кризне године у којима живимо, уништиле су све што се могло уништити: породицу, васпитање, пријатељство…Нестала је средња класа, која је била основа живота у Србији. Села су нам празна, а градови гладни. Шта нам је чинити?

– Драга моја госпођо, мој цео живот је кризни. Од кад знам за себе, ја сам у неким кризним годинама. Сећам се времена кад нисам могао да путујем, година несреће мојих дедова којима су тако безочно отели њихово, кад смо морали да плаћамо таксу при изласку из државе. Некад смо имали ужасне рестрикције лекова, да нисам покојном оцу могао да набавим нитроглицерин, имали смо неке пар – непар рестрикције бензина. Могли су данас да возе само парни регистарски бројеви – сутра непарни. С једном дозом нелагоде да се подсетимо распада државе и санкција, рата, бомбардовања.

Не памтим да сам спојио пет лепих година живота, не рачунајући оне приватне тренутке среће. Не може лепоту првог пољупца – нико да вам украде, нити лепоту једног заласка сунца или рођење детета. Ти индивидуални тренуци среће су премали да ту огромну несрећу народа и грађана Србије деколективизују. Али, цео живот нам је такав, па и ово време које живимо.

– Није српски ћутати, али Срби се годинама понижавају не би ли ушли у ЕУ иако живе у Европи вековима?

– Држим и да је време погрешног концепта политичког у коме безглаво срљамо у један потпуно непримерен систем вредности који се зове ЕУ. Дакле, одмах ми је битно да нагласим ту дистинкцију између Европе као парадигме цивилизацијске, културолошке, па ако хоћете и политичке и Европе као Уједињене европске државе тог монструма који представља реализацију једног великог германског пројекта. Уз обилату америчку помоћ Немци сад успевају да ураде нешто што нису успели уз помоћ Дебелих Берти, Штука и Месершмита, сад су успели у томе. На све то додајте несрећу овог народа да нас је све мање – да умиремо много више него што се рађамо. Да нам све оно што је најлепше, најкреативније и најпотентније и у интелектуалном и биолошком смислу напушта земљу. И ето још једне невеселе слике наше садашњице. Додајте томе и пуста села, као и чињеницу да све што је остало у Србији, групише се према великим градовима, а нарочито према Београду, и добићете слику за 10 – 15 година: опустеле, невеселе, зашикарене Србије и једног мегалополиса какав ће бити Београд. Да не бисмо ламетирали и кукумавчили треба да видимо шта може да се уради да се то избегне док још има времена у историјском и биолошком смислу да се неке ствари коригују.

Да сила Бога не моли и да Бог силу не воли, осетили су грађани преко водене стихије и клизишта широм Србије. Срби су једини народ на свету који је 50 година живео без Бога и молитве. То нас је и те како закоштало…Већина Срба јесте живела без Бога, али било је доста и верујућих. Кад се проверава чврстина вере? Управо у тим тешким временима. Ја јесам дубоко верујући човек, али међу атеистима има људи који су успели да изграде властити систем вредности који их чини честитим и поштеним људима. Не значи да је негација Бога или одсуство Бога немање вере.

На жалост, живимо у партијској држави у којој напредују само политички опредељени. Како уопште опстају неопредељени људи попут Вас?

– Ми живимо у држави у којој нажалост успевају не само политички опредељени, него они који су политички опредељени за власт. Они добро успевају. Има ту и политички опредељених који су опредељени за неке друге политичке опције па им баш не цветају руже. Што би рекао један мој пријатељ својевремено, који је био против демонстрација 2000 год., који је дакако био један честити и углађени комуниста – Бог му дао рајско насеље – умро је, он је говорио: „…Хтели сте капитализам, ето вам га, јебо вас он!“

Дакле, у том смислу – хтели сте демократију, ето вам је. Демократија је свакако један не савршен морални систем вредности, али човечанство није успело да произведе боље. Можда ћете боља политичка опредељења пронаћи у просвећеном апсолутизму, али он има тај проблем што је наследан. Демократија има много хендикепа и недостатака, и није згорег поновити – ако четири сецикесе са четири вуцибатине могу да надгласају три калуђера – ту нешто није у реду. Или ако је некога Бог благословио или казнио дугим веком има 119 год. па гласа са једнаким правом као ваша деветнаестогодишња ћерка. Ни то нешто није у реду.

Употребом медија, можете да дођете до властитих истина које могу бити директно супротстављене са космичким истинама. Да је Гебелс имао медије попут данашњих, Јевреји би се тукли да уђу у конц. логоре, писале би се рејтинг листе – уписивали би се на листу чекања. Та медијска сокоћала свакодневно се развијају и њихов утицај на аудиторијум је све израженији. Велики теоретичар медија Маршал Маклуан, Канађанин још пре пола века је рекао да је однос јавног мњења и медија смештен у следећу реченицу – то је однос теста у рукама вештог пекара. Шта год ви хоћете да се направи од тог теста – перецу, кифлицу или векну – ти вешти пекари то могу да ураде. Док се морална начела не издеформишу до те мере, медији могу да буду одлична ствар. Медији вас едукују, информишу и могу да буду врло велики коректив у вашем животу, осим кад то није. А бојим се да ми сад живимо време – осим кад то није.

– Власник „Информера“ службени гласник Александра Вучића, подилазио је све време премијеру, али након објављивања обнажених фотографија хрватске председнице, шта се десило…

– Стицај околности је такав да је госпођа Колинда Грабар Китаровић изабрана за предсеницу Хрватске, али још није инаугурисана. У том смислу, тај гаф није упућен против председника Хрватске него против грађанке Хрватске, али та грађанка ће кроз 15 минута бити председница.

Збуњујућа ми је чињеница – чак и да су аутентичне фотографије, а врло добро знамо да нису – питање је укуса и друштвено – политичке одговорности – да ли их објавити? У Србији живи 250. 000 избеглица из Хрватске. У Хрватској живи неутврђен број Срба под врло тешким околностима. Мало – мало кад се неко напије прву ствар коју разбије у Хрватској је ћирилична табла. И сад ви некога ко може у знатној мери да одлучује о квалитету живота свих тих људи, о њиховом повратку, о томе да ли ће се те табле лупати или не – компромитујете! Ако Србија, за разлику од мене – толико жели у ЕУ – да ли ће та иста Хрватска правити баријеру или неће…

Да ви зарад неке ситно шићарџијске користи од два и по дана објављујете непроверене фотографије, за мене је то одсуство историјске одговорности ненормално!

Како гледате на повратак др Војислава Шешеља из Хага. Тврди да је тамошње судство „растурио“ и да се неће добровољно вратити све док не смакне садашњу власт!?

– Чињеница да је неко засужњен 12. година без судске пресуде је мени просто фрапантна и невероватна. Да постоји уопште идеја у једном делу те разумне и демократске Европе да неко може бити без суђења држан 12. година у 7,5 квадрата је застрашујуће. То је идеја конц. логора или Гвантанама.

Што се тиче његовог повратка, реторско питање које се може поставити је зашто није пуштен пре шест година или зашто је пуштен сада? То је поента! Ја бих јако волео због свих нас да он оданде изађе са ослобађајућом пресудом, јер би то у многоме изменило слику о Србима и нашем самоосећању. Али, чини ми се као што је неопростиво да тај судски процес буде тако спор и дуг, тако и то ишчекивање да ли ће др Војислав Шешељ савладати болест или ће болест савладати њега!

Како гледате на пуштање Бранимира Главаша из мостарског затвора?

– Не могу ја да коментаришем правосуђе једне самосталне државе каква је Хрватска, нити сам правник. Вероватно су га пустили на основу нових процесних доказа до којих су дошли. Ако је Главаш заиста тамо правио мост преко Драве од мртвих Срба, онда је страшно то што је ослобођен! Ако је Главаш ослобођен што је невин – ето онда још једног разлога за радост. Свака држава која држи до себе мора да има независно и самостално правосуђе. А најмање ће бити самостално и независно ако председници тих истих држава дају себи за право да Међународним судовима дају директиве како да се понашају.

Отели су нам Косово, које ћемо кад – тад вратити, а данас покушавају да отму „Трепчу“ и преостале српске фирме. Шта нам је чинити?

– То је до мере до које ви пристајете да вам нешто буде отето. Јевреји су се 2000. година где год да се сретну – (да ли се ради о два златара у Будимпешти, или два сиромашна руска мужика, два банкара у Паризу), за време јеврејских празника се поздрављали са: „Данас овде, догодине у Јерусалиму“. До момента док ми будемо опстали при идеји да је то Косово део једног мисаоног и емоционалног система и док не пристанемо на уцену да га се таксативно и написмено одрекнемо, оно ће бити наше.

Као редитељ, како би изрежирали српску будућност!?

– Мислим да је странпутица према ЕУ заиста странпутица, а друго – млади људи треба да преузму одговорност за властите животе и животе својих очева који им не остављају ни претерану државу а ни наду иза себе. Просто људи са 25 – 30 год. треба да уђу у политику и систем одлучивања да преузму све у своје руке. Да би се то догодило, потребна је одређена врста свести о властитој посебности и одговорности према једином животу који вам је дан. Тврдим да је сваки дадесетпетогодишњи нормалан Београђанин срећнији на Дорћолу него на Новом Зеланду.

ГЛОСА

„…Ни себе, ни народ којем припадам, ни државу у којој живим не видим у ЕУ, у том комфорном гробу за мале народе“
Интервју Драмски писац и редитељ Синиша Ковачевић, у ексклузивном разговору за Таблоид отворено каже: „Ако Хрватска буде одлучивала о томе да ли Србија треба да уђе у ЕУ, инсистираће да нам сваком појединачно узму брис!“ Спаса нам нема – пропасти не можемо! Оштроумног и бритког Сремца, Синишу Ковачевића, многи сматрају за једног од најумнијих Срба овога времена. А, како и не би када нас деценијама описује и наводи на размишљање о себи, својим прецима, наравима и коду који се вековима наслеђује. Не дозвољава да нам се траг затре и препусти забораву. Свака његова драма је опомена да се узмемо у памет. Разговарала: Нађа Андрејевић Келери Крајем месеца на сцени БДП на Црвеном Крсту, заживеће трагикомедија „Хотел Европа“. Једина комедија коју је овај великан написао, а која се по први пут сада изводи. Тим поводом за Таблоид каже: – Жанровску дефиницију комада одређење сензибилитет читаоца и гледаоца. Нешто што је комично, може да се у позоришту игра и као трагедија и обрнуто. Ово је нешто између та два жанра. Има доста тога што припада жанру комедије, а с друге стране има и ту неку горчину на крају комада. Нек ту дефинитивну жанровску процену донесе публика. Комад није досад игран зато што је био испред свог времена у смислу препознавања нечега што подразумева уобичајене стандарде једног времена. Овај комад је написан подавно 1980. године. Чекао је своје време за извођење. Могао је да заврши у фиоци и да никад не буде одигран. Чекао је своје време, позориште и одличну поделу. Не више тако иновативан као онда кад је настао, али довољно добар да издржи пробу времена. – Ове кризне године у којима живимо, уништиле су све што се могло уништити: породицу, васпитање, пријатељство…Нестала је средња класа, која је била основа живота у Србији. Села су нам празна, а градови гладни. Шта нам је чинити? – Драга моја госпођо, мој цео живот је кризни. Од кад знам за себе, ја сам у неким кризним годинама. Сећам се времена кад нисам могао да путујем, година несреће мојих дедова којима су тако безочно отели њихово, кад смо морали да плаћамо таксу при изласку из државе. Некад смо имали ужасне рестрикције лекова, да нисам покојном оцу могао да набавим нитроглицерин, имали смо неке пар – непар рестрикције бензина. Могли су данас да возе само парни регистарски бројеви – сутра непарни. С једном дозом нелагоде да се подсетимо распада државе и санкција, рата, бомбардовања. Не памтим да сам спојио пет лепих година живота, не рачунајући оне приватне тренутке среће. Не може лепоту првог пољупца – нико да вам украде, нити лепоту једног заласка сунца или рођење детета. Ти индивидуални тренуци среће су премали да ту огромну несрећу народа и грађана Србије деколективизују. Али, цео живот нам је такав, па и ово време које живимо. – Није српски ћутати, али Срби се годинама понижавају не би ли ушли у ЕУ иако живе у Европи вековима? – Држим и да је време погрешног концепта политичког у коме безглаво срљамо у један потпуно непримерен систем вредности који се зове ЕУ. Дакле, одмах ми је битно да нагласим ту дистинкцију између Европе као парадигме цивилизацијске, културолошке, па ако хоћете и политичке и Европе као Уједињене европске државе тог монструма који представља реализацију једног великог германског пројекта. Уз обилату америчку помоћ Немци сад успевају да ураде нешто што нису успели уз помоћ Дебелих Берти, Штука и Месершмита, сад су успели у томе. На све то додајте несрећу овог народа да нас је све мање – да умиремо много више него што се рађамо. Да нам све оно што је најлепше, најкреативније и најпотентније и у интелектуалном и биолошком смислу напушта земљу. И ето још једне невеселе слике наше садашњице. Додајте томе и пуста села, као и чињеницу да све што је остало у Србији, групише се према великим градовима, а нарочито према Београду, и добићете слику за 10 – 15 година: опустеле, невеселе, зашикарене Србије и једног мегалополиса какав ће бити Београд. Да не бисмо ламетирали и кукумавчили треба да видимо шта може да се уради да се то избегне док још има времена у историјском и биолошком смислу да се неке ствари коригују. Да сила Бога не моли и да Бог силу не воли, осетили су грађани преко водене стихије и клизишта широм Србије. Срби су једини народ на свету који је 50 година живео без Бога и молитве. То нас је и те како закоштало…Већина Срба јесте живела без Бога, али било је доста и верујућих. Кад се проверава чврстина вере? Управо у тим тешким временима. Ја јесам дубоко верујући човек, али међу атеистима има људи који су успели да изграде властити систем вредности који их чини честитим и поштеним људима. Не значи да је негација Бога или одсуство Бога немање вере. На жалост, живимо у партијској држави у којој напредују само политички опредељени. Како уопште опстају неопредељени људи попут Вас? – Ми живимо у држави у којој нажалост успевају не само политички опредељени, него они који су политички опредељени за власт. Они добро успевају. Има ту и политички опредељених који су опредељени за неке друге политичке опције па им баш не цветају руже. Што би рекао један мој пријатељ својевремено, који је био против демонстрација 2000 год., који је дакако био један честити и углађени комуниста – Бог му дао рајско насеље – умро је, он је говорио: „…Хтели сте капитализам, ето вам га, јебо вас он!“ Дакле, у том смислу – хтели сте демократију, ето вам је. Демократија је свакако један не савршен морални систем вредности, али човечанство није успело да произведе боље. Можда ћете боља политичка опредељења пронаћи у просвећеном апсолутизму, али он има тај проблем што је наследан. Демократија има много хендикепа и недостатака, и није згорег поновити – ако четири сецикесе са четири вуцибатине могу да надгласају три калуђера – ту нешто није у реду. Или ако је некога Бог благословио или казнио дугим веком има 119 год. па гласа са једнаким правом као ваша деветнаестогодишња ћерка. Ни то нешто није у реду. Употребом медија, можете да дођете до властитих истина које могу бити директно супротстављене са космичким истинама. Да је Гебелс имао медије попут данашњих, Јевреји би се тукли да уђу у конц. логоре, писале би се рејтинг листе – уписивали би се на листу чекања. Та медијска сокоћала свакодневно се развијају и њихов утицај на аудиторијум је све израженији. Велики теоретичар медија Маршал Маклуан, Канађанин још пре пола века је рекао да је однос јавног мњења и медија смештен у следећу реченицу – то је однос теста у рукама вештог пекара. Шта год ви хоћете да се направи од тог теста – перецу, кифлицу или векну – ти вешти пекари то могу да ураде. Док се морална начела не издеформишу до те мере, медији могу да буду одлична ствар. Медији вас едукују, информишу и могу да буду врло велики коректив у вашем животу, осим кад то није. А бојим се да ми сад живимо време – осим кад то није. – Власник „Информера“ службени гласник Александра Вучића, подилазио је све време премијеру, али након објављивања обнажених фотографија хрватске председнице, шта се десило… – Стицај околности је такав да је госпођа Колинда Грабар Китаровић изабрана за предсеницу Хрватске, али још није инаугурисана. У том смислу, тај гаф није упућен против председника Хрватске него против грађанке Хрватске, али та грађанка ће кроз 15 минута бити председница. Збуњујућа ми је чињеница – чак и да су аутентичне фотографије, а врло добро знамо да нису – питање је укуса и друштвено – политичке одговорности – да ли их објавити? У Србији живи 250. 000 избеглица из Хрватске. У Хрватској живи неутврђен број Срба под врло тешким околностима. Мало – мало кад се неко напије прву ствар коју разбије у Хрватској је ћирилична табла. И сад ви некога ко може у знатној мери да одлучује о квалитету живота свих тих људи, о њиховом повратку, о томе да ли ће се те табле лупати или не – компромитујете! Ако Србија, за разлику од мене – толико жели у ЕУ – да ли ће та иста Хрватска правити баријеру или неће… Да ви зарад неке ситно шићарџијске користи од два и по дана објављујете непроверене фотографије, за мене је то одсуство историјске одговорности ненормално! Како гледате на повратак др Војислава Шешеља из Хага. Тврди да је тамошње судство „растурио“ и да се неће добровољно вратити све док не смакне садашњу власт!? – Чињеница да је неко засужњен 12. година без судске пресуде је мени просто фрапантна и невероватна. Да постоји уопште идеја у једном делу те разумне и демократске Европе да неко може бити без суђења држан 12. година у 7,5 квадрата је застрашујуће. То је идеја конц. логора или Гвантанама. Што се тиче његовог повратка, реторско питање које се може поставити је зашто није пуштен пре шест година или зашто је пуштен сада? То је поента! Ја бих јако волео због свих нас да он оданде изађе са ослобађајућом пресудом, јер би то у многоме изменило слику о Србима и нашем самоосећању. Али, чини ми се као што је неопростиво да тај судски процес буде тако спор и дуг, тако и то ишчекивање да ли ће др Војислав Шешељ савладати болест или ће болест савладати њега! Како гледате на пуштање Бранимира Главаша из мостарског затвора? – Не могу ја да коментаришем правосуђе једне самосталне државе каква је Хрватска, нити сам правник. Вероватно су га пустили на основу нових процесних доказа до којих су дошли. Ако је Главаш заиста тамо правио мост преко Драве од мртвих Срба, онда је страшно то што је ослобођен! Ако је Главаш ослобођен што је невин – ето онда још једног разлога за радост. Свака држава која држи до себе мора да има независно и самостално правосуђе. А најмање ће бити самостално и независно ако председници тих истих држава дају себи за право да Међународним судовима дају директиве како да се понашају. Отели су нам Косово, које ћемо кад – тад вратити, а данас покушавају да отму „Трепчу“ и преостале српске фирме. Шта нам је чинити? – То је до мере до које ви пристајете да вам нешто буде отето. Јевреји су се 2000. година где год да се сретну – (да ли се ради о два златара у Будимпешти, или два сиромашна руска мужика, два банкара у Паризу), за време јеврејских празника се поздрављали са: „Данас овде, догодине у Јерусалиму“. До момента док ми будемо опстали при идеји да је то Косово део једног мисаоног и емоционалног система и док не пристанемо на уцену да га се таксативно и написмено одрекнемо, оно ће бити наше. Као редитељ, како би изрежирали српску будућност!? – Мислим да је странпутица према ЕУ заиста странпутица, а друго – млади људи треба да преузму одговорност за властите животе и животе својих очева који им не остављају ни претерану државу а ни наду иза себе. Просто људи са 25 – 30 год. треба да уђу у политику и систем одлучивања да преузму све у своје руке. Да би се то догодило, потребна је одређена врста свести о властитој посебности и одговорности према једином животу који вам је дан. Тврдим да је сваки дадесетпетогодишњи нормалан Београђанин срећнији на Дорћолу него на Новом Зеланду. ГЛОСА „…Ни себе, ни народ којем припадам, ни државу у којој живим не видим у ЕУ, у том комфорном гробу за мале народе“

Advertisements